„ВИ СТЕ СО  ЗЕМЉИ...ВИ СТЕ  СВЕТЛОСТ СВЕТУ“

Прилазећи улазу своје зграде, недавно сам сустигао једног мушкарца. Био је обучен у скупоцено одело, и, на први поглед деловало је као да је или доктор или пак постдипломац. Човек је разговарао мобилним телефоном, и, пошто смо ишли тик један поред другог, хтео-не хтео, чуо сам део разговора. Био сам пренеражен. Његов „руски“ језик се у око 80% састојао од псовки и ружних речи.

Тада сам се не баш радо сетио два случаја.
Први се десио сасвим недавно, у октобру 2009. године за време сусрета студената нашег Универзитета са писцем и руским борцем Виктором Николајевим. Он је тада причао о писму, које је добио од тинејџера, малолетног штићеника казнено-поправног дома. Готово цело писмо је било састављено од нецензурисаних израза. Парадокс је у томе, што је тај дечак стално употребљавао ружне речи, међутим, нису оне биле уперене против писца, напротив, он се писцу захваљивао на његовој књизи. Једноставно,он другачије није умео да разговра, нити да излаже своје мисли.

Друга епизода се такође десила скоро. Замислите  вагон московског метроа у време  шпица: тесно, врућина, нервоза... Стајао сам поред даме, која ми се такође учинила образована и интелигентна. Она је такође разговарала телефоном, жалећи се другарици  ( даље следе њене речи), да је она „паметна, са јасним  циљем у животу, у свему позитивна, пример за све остале, али, није добила унапређење у служби“. А онда се десило нешто, што ме посебно ужаснуло. При изласку из вагона неко од путника је овој дами случајно стао на ногу. Она је у гневу тако почела да псује јадног „виновника“, тако ни он њој, на свој начин, није остао дужан...Мислим да се многим путницима, који су то видели и чули, коса дигла на глави! А, ето, само пре два минута она је била „лик на кога се треба угледати“...

По речима светог Софронија Јерусалимског, Бог је приликом стварања привремених, материјалних предмета, назначио им и крај, а разумна бића Он је удостојио већим даром од пролазних: она никад не умиру и не распадају се, као материјалне ствари, које трају и пролазе.

Бог је створио три врсте животних духова: једни који немају тело — то су анђели; други, који је обучен у тело, али не умире са телом — дух човеков; трећи је обучен у тело и умире са телом — дух неразумних животиња.

Према томе, човек је нижи од анђела, а виши од животиња, — зато што он има нешто заједничко са вишим и нижим, то јест — бесмртност духа са анђелима, а смрт тела са животињама до оног часа, када ће смрт бити уништена славом васкрсења.

Бесмртна душа неће васкрснути, као тело, него ће се вратити у њега — вели блажени Теодорит.

Цео свет не вреди колико душа: свет пролази, а душа не трули, и остаће нетрулежна, вели свети Јован Лествичник.

Због чега се ми осењујемо крсним знаком? Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш - нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба - са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: "Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени - крсни знак!"
Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста, и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш!
Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.
И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ - ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог - Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против - непријатеља... Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.
Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту - да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин - стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!...
Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско.
Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани.
По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: "Како се ко крсти, тако и верује"!
У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.