„ВИ СТЕ СО  ЗЕМЉИ...ВИ СТЕ  СВЕТЛОСТ СВЕТУ“

Прилазећи улазу своје зграде, недавно сам сустигао једног мушкарца. Био је обучен у скупоцено одело, и, на први поглед деловало је као да је или доктор или пак постдипломац. Човек је разговарао мобилним телефоном, и, пошто смо ишли тик један поред другог, хтео-не хтео, чуо сам део разговора. Био сам пренеражен. Његов „руски“ језик се у око 80% састојао од псовки и ружних речи.

Тада сам се не баш радо сетио два случаја.
Први се десио сасвим недавно, у октобру 2009. године за време сусрета студената нашег Универзитета са писцем и руским борцем Виктором Николајевим. Он је тада причао о писму, које је добио од тинејџера, малолетног штићеника казнено-поправног дома. Готово цело писмо је било састављено од нецензурисаних израза. Парадокс је у томе, што је тај дечак стално употребљавао ружне речи, међутим, нису оне биле уперене против писца, напротив, он се писцу захваљивао на његовој књизи. Једноставно,он другачије није умео да разговра, нити да излаже своје мисли.

Друга епизода се такође десила скоро. Замислите  вагон московског метроа у време  шпица: тесно, врућина, нервоза... Стајао сам поред даме, која ми се такође учинила образована и интелигентна. Она је такође разговарала телефоном, жалећи се другарици  ( даље следе њене речи), да је она „паметна, са јасним  циљем у животу, у свему позитивна, пример за све остале, али, није добила унапређење у служби“. А онда се десило нешто, што ме посебно ужаснуло. При изласку из вагона неко од путника је овој дами случајно стао на ногу. Она је у гневу тако почела да псује јадног „виновника“, тако ни он њој, на свој начин, није остао дужан...Мислим да се многим путницима, који су то видели и чули, коса дигла на глави! А, ето, само пре два минута она је била „лик на кога се треба угледати“...

Зашто сам се сетио ова два случаја из свог живота? Вероватно зато, што сам схватио да ми, хришћани, треба добро да се замисимо: а, у чему се то овај дечак из поправног дома за малолетнике разликује од овог двога, рекло би се, образованих и интелигентних људи? Да ли социјалним статусом и стеченим образовањем? Можда... Али то су само спољашње особине. А изнутра, они се ни у чему не разликују од њега. Шта више, тинејџер заслужује веће сажаљење, јер он  није лицемер, он једноставно не уме и не зна како другачије да прича. Тако је научен.

А  уствари, заједнички именилац  за све те људе је исти – окружење нељубави, у коме су васпитавани, у коме се „кува“ и „сажиже“ савремено друштво. А језик је, једноставно спољашње изражавање озлојеђености и раздражљивости, односно, дубоке духовне болести људи.

Јеванђеље упозорава хришћане да је нељубав међу људима знак последњих времена, јер, „због умножавања безакоња, код многих се гаси љубав“ (Матеј, 24:12) Шта више, Христос нас унапред упозорава да ће та времена неизбежно доћи. Парадокс је у томе,  што смо управо ми, хришћани, одговорни за то, колико ће брзо доћи то време. Довољно је да се сетимо речи Спаситеља: „Ви сте со земљи... Ви сте светлост света“ (Матеј, 5:13-14). Зато, што је у нашем друштву више нељубави, то је и већа одговорност на нама.

И тако, поставља се исконско питање: - „Шта да се ради?“ Одговор је у Јеванђељу. То су речи Христове: „ По томе ће сви познати да сте ви Моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“. (Јован, 13:35). Хајде, на пример, да себи представимо овакву ситуацију: нецрквен човек се сусреће са конфликтном ситуацијом...Међутим, при томе чује како једна страна изговара реч: „Опрости“. Ето, управо та страна морамо да будемо ми, хришћани. Ако од једног човека реч „опрости“ чује десет људи, они ће можда размислити о добру и о љубави.  А ако тих десет следећи пут кажу ту исту реч, њих ће чути већ стотину људи. И, могуће је „ ако не милом, онда силом“ , да ће таква мисија бити у многоме ефикаснија од разговора о духовној болести и паду нашег друштва.

Приредили: Вјачеслав Махањков и Роман Махањков

Превод  са руског: Танкосава Дамјановић

Преузето са сајта манастира Лепавина