Овчарско-кабларски манастири су манастири који се налазе у овчарско-кабларској клисури.

Једна од најлепших клисура у Србији налази се на Западној Морави, недалеко од Чачка између планина Овчара и Каблара. Она је усечена у планински масив састављен од шкриљаца, али има и благе нагибе са шумовитим заравнима. Њеној лепоти доприносе и два вештчка језера настала после Другог светског рата хидроцентралама Овчар Бања и Међувршје. Под Кабларом уз реку Налази се и лековита бања која од давнина привлачи многе болеснике. Од осталих крајева Србије ову клисуру издвајају и њени многобројни манастури на левој и десној обали Мораве. По њима и по самој природи цео крај добио је у народу име Српска Света Гора.

Ретко је где на тако малом простору саграђено толико манастира. Сада их има десет и два света места и то:

На десној страни Мораве су:

* Манастир Ваведење, на изласку из клисуре, (данас парохијска црква)
* Манастир Вазнесење, спрам Јовања на другој страни реке, пар стотина метара удаљен,
* Манастир Преображење, некад се налазило на левој обали 2 километра узводно од Никоља, наспрам старог манастира,
* Манастир Света Тројица, на брду, наспрам Благовештења,
* Манастир Сретење, недалеко од Св.Тројице, на подножју испод самог врха Овчара,

На левој обали Мораве су:

* Манастир Благовештење, 2 километра од Преображења, изнад Овчар Бање,
* Манастир Илиње, на брду над Благовештењским тунелом, сада метох манастира Благовештења,
* Манастир Јовање,6 километара узводно од Ваведења, некада најважнији манастир, „лавра“,
* Манастир Никоље,2 километра узводно од Јовања,
* Манастир Успење, црквица пронађена код рушевина Јовањске куле, метох манастира Јовања

и црква посвећена Светом Сави и црква-пећина Кађеница.

По литератури познат је још један Манастир Св. Георгија, који је веронатно био на југоистоку Овчара. Његов печат чува се у Народном музеју у Београду

Сматра се да су први манастири изграђени после каталонске најезде 1307-1309 године када су страдали манастири на Светој Гори Атонској. Бежећи у дубину Балканског полуострва српски калуђери су у овој клисури основали своје манастире. Следећи велики талас је уследио после Маричке битке, а доласком Турака ови манастири добијају нове улоге, чувара духовности и идентитета Срба, али и голих живота за збегове који су се скривали у клисури, пећинама или около манастира.

Манастир Ваведење

Манастир Ваведење, са црквом Ваведење Пресвете Богородице, налази се на десној обали Западне Мораве. По легенди, овај манастир су подигли Стеван Немања и његов син Свети Сава. Први пут се помиње 1525. године, а обновљен је 1874.године.Поседује ретке старе књиге међу којима је и Београдско четворојеванђеље, из 1552. године. Манастирска слава је Ваведење, 4. децембар.

____________________________________________________________________________________________

Манастир Вазнесење

Обновљен је на рушевинама старе манастирске цркве, на јужној падини Овчара. Две мермерне розете, украшенебиљном орнаментиком, очуване су у припрати и у средишњем делу храма,па се препоставља да је манастир постојао у 16. веку. Од рукописних књига сачувано је Четворојеванђеље преписано 1570. године у овом манастиру. Манастирска слава је Вазнесење Господње.

Ко је чуо за Вазнесење чуо је највероватније и за Оца Саву који се упокојио пре можда десетак година нисам сигуран. Углавном је отац Сава био веома прозорљив а то ми је исто потврдило и доста мојих рођака а и других људи који су одлазили код њега. Таман да испричам једну казивање Вазнесењских монахиња о оцу Сави: Када се отац Сава упокојио прошло је можда пар година и једног дана радници су радили на обнови манастира до касно у ноћ и једва су стигли да заврше посао за тај дан.  После тога су отишли у конак да вечерају и на питање монахиња јел вам било напорно?  Они су рекли јесте али да није било оног монаха да нам помогне не би завршили посао до прексутра.  Онда се зачудише монахиње који монах јер колко знају није им нико од монаха долазио тај дан у посету онда питаше раднике како је изгледао тај монах а они рекоше стар веома и имао је завијену руку (А отац Сава је за живота имао повређену и завијену руку).  Онда се зачудише монахиње још више и показаше радницима слику оца Саве и питаше да није овај они рекоше да то је он.  

Слава Господу.

____________________________________________________________________________________________

Манастир Преображење

Стари манастир Преображење Господње се налазио на левој обали Мораве, а први пут се помиње 1525. године. Срушен је 1911. године због изградње пруге. Садашњи манастир Преображење саграђен је 1938. године и налази се на десној обали Западне Мораве. По благослову епископа, Светог Николаја Велимировића, живот у овом манастиру је организован по светогорском правилу, што значи да нема ни парохију ни имовину, већ му је улога мисионарска. Манастирска слава је Преображење Господње, 19. август.

(Служе Литургију сваки дан)

(О старом порушеном  манастиру Преображење од стране комуниста...)

Лењир јачи од разума

Оно што током векова нису успели бројни освајачи са мачем и огњем, успео је само један човек уз помоћ обичног лењира. Рушење је правдано народним добром. Век касније, на истом месту, народ поново има потребу. На некадашњем монашком гробљу, сада се граде тушеви и јавни тоалети

Случајно или не, само тридесетак година касније, један Италијан је успео да уради оно што бројни освајачи нису – да сруши манастир Преображење. Без мача и огња, али уз несебичну и никада објашњену подршку тадашње Српске владе, свој наум је успео да изврши уз помоћ обичног лењира. Италијански пројектант, коме народ ни име није желео да запамти, нацртао је трасу нове железничке пруге која је пролазила директно кроз олтар православне цркве. Оштри протести црквених великодостојника, стид и опште згражавање народа и верника, нису помогли. Уместо логике и простог разума, пресудила је, како је говорио тадашњи владика жички Николај Велимировић, лењирска »мудрост«. Манастир је срушен, а од њега није остао ни један једини траг.
Манастир Преображење налазио се на левој обали Западне Мораве, у непосредној близини Овчар-бање. Обновио га је епископ Никифор Максимовић, 1811. године, након вишевековне осаме. Црква није била велика, али је у народу поштована као велика светиња. Недељом и празником, овде се окупљао велики број људи да би се, како се говорило, у немоћи оснажио, у тузи разведрио, а у патњи измолио. Рушење манастира доживљено је не само као велико богохулно дело, већ и као предзнак велике несреће. Манастир је порушен крајем 1909. године, а само пар година касније почели су балкански и Први светски рат. Највећа стратишта у дотадашњој историји српског народа.


Несрећа за несрећом

Ову несрећу, међутим, рушитељи нису дочекали. Плата за ово (не)дело исплаћивана је авансно. И пре него што се приступило послу, предузимачи су се суочили са озбиљним проблемом. Нико од ангажованих људи није желео да се попне на кров и почне рушење. Страх од последица био је већи од понуђене награде и великих обећања. На крају, када убеђивања нису уродила плодом, доведени су радници из Драгачевског краја, који нису имали превише обзира и моралних принципа. Орно су прионули на посао, али се убрзо догодило чудо.
Предање каже да се радник, који се први попео на кров, са намером да скида шиндру са крова, без икаквог видљивог разлога бацио на земљу. Поломљеног и крвавог, однели су га са »градилишта«. За болничаре, међутим, није било предаха. Убрзо је страдао још један човек на кога се, док је набијао металну ћускију, обрушио читав зид. Чудне несреће настављале су се и касније. Из дана у дан се број радника смањивао, а плате и новчане награде се повећавале. Све док посао није коначно завршен. Са рушењем, међутим, нису завршене и недаће. Божја казна стизала је и друге мајсторе и протомајсторе, који су на било који начин учествовали у овом богоскрнављању. Неки су, кажу, завршили у тамници, други у лудници.
Остала је забележена и судбина једног несрећника из Ужичке Пожеге. Сазнавши за смртну пресуду која је изречена манастиру, пожурио је да нешто искористи и за себе. Из још несрушене цркве украо је читаву врећу верских реликвија и драгоцености. Све до првог празника светог Преображења, живео је мирно и безбрижно. Тада је први пут осетио неку узнемиреност, појавила се и грижа савести за учињено дело. Следеће године, на исти дан, узнемирење је постало веће. Као да су га заокупили неки зли духови. Цео дан је урлао и бесомучно јурио око куће. Укућани и комшије су узалудно покушавали да му помогну. Дуго је боловао. Следеће године, на Преображење, узео је конопац и обесио се. Кажу да се није могао изборити са сопственим грехом.
Предања о судбини рушитеља се у овом крају дуго преносило са колена на колено. То је, вероватно, био и повод да се непосредно уочи Другог светског рата, на десној обали Мораве, подигне нови манастир. Као и претходни, и овај је посвећен успомени на свето Преображење Господње. Никада није имао своју парохију, а братство манастира живи по најстрожим светогорским правилима. Улога му је мисионарска, приходе остварује једино од молитве, а сва богатства су му на духовном пољу. Током верских обреда, на светим литургијама, спомињу се молитве за спас душа преминулих монаха из срушеног манастира. Моли се, такође, и  опроштај за душе грешника.
На другој страни реке, међутим, на месту срушеног манастира, као да су закопана и сећања. У непосредној близини места где је била црква, сада је кафана. Преко пруге, на обали реке, сада су сплавови и спортско-рекреативни терени. Нове газде и нови неимари и даље вредно раде. На месту некадашњег монашког гробља, сада је у току изградња санитарних објеката – тушева и клозета. Ново време ствара и нове потребе. Све што се чини, правда се причом о народном добру. Баш као и пре једног века.


Невероватна визија на првом путовању

Након молитве, воз је кренуо

У летопису манастира Благовештење бележи се и један невероватан случај. Први воз, који је из Београда кренуо ка Сарајеву новом трасом пруге, стигао је у Овчарско-кабларску клисуру у раним вечерњим сатима. Када је стигао до места где се налазио срушени манастир, једноставно је стао. Сведоци тврде да је возовођа безуспешно покушавао да покрене машину. Након дужег времена, кондуктери и скоро сви путници су сишли са воза. У том тренутку, на делу пруге испед њих појавила се визија монаха у свечаној мантији, са рукама подигнутих у правцу неба. Схвативши где се у ствари налази, народ се почео крстити и молити Бога за опроштај. Убрзо након тога визија је нестала, а воз је наставио даље.
Од некадашњег манастира ни трага

Нема благослова за рушење
Рушење манастира Св. Преображења Господњег, због изградње ускотрачне железнице, Министарство грађевине тадашње Србије је правдало народним добром, али и благословом који је, наводно, добијен од владике жичког, Саве Дечанца. Заборавило се, при томе, да ниједан црквени великодостојник не може дати благослов за рушење, већ само за обнову старог или подизање новог храма. За рушење се, евентуално, може добити једино пристанак, уколико га неко уопште и тражи. Занимљиво је да манастир није срушен до темеља, већ и испод њега. Од њега није остало ни најмањег трага. Рушен је у миру, а не током ратних разарања. Срушили су га Срби, а не њихови непријатељи. Тиме је, по много чему, овај храм постао изузетак.

____________________________________________________________________________________________

Остатак у припреми...