*
Добродошли, Гост. Молим вас пријавите се или се региструјте. Октобар 25, 2014, 14:37:59


Пријавите се корисничким именом, лозинком и дужином сесије


Православни форум




Препоручите тему
Странице: [1] 2   Иди доле
  Штампај  
Аутор Тема: Starac Pajsije Svetogorac  (Прочитано 9123 пута)
0 чланова и 1 гост прегледају ову тему.
rogii
Newbie
*
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 29


« послато: Фебруар 18, 2008, 14:01:04 »


Starac Pajsije Svetogorac
Kratak životopis

Starac Pajsije, rođen je na praznik Sv. Ane, 25. jula 1924. godine u maloazijskom selu Farasa, u Kapadokiji (današnja jugoistočna Turska). Njegov otac Prodromos, bio je gradonačelnik Farase i veoma pobožan čovek. Duhovni otac Prodromosove porodice bio je čuveni Sv. Arsenije Kapadokijski. Starac Pajsije kršten je 7. avgusta 1924. godine od samog Sv. Arsenija koji nije ispunio želju njegove familije da se dečak zove Hristos, kako se zvao njegov deda. Sv. Arsenije je tada proročki rekao: "Ja shvatam da biste vi želeli da neko bude dedin naslednik, ali zar i ja ne bih mogao da poželim monaha koji bi bio moj naslednik." Samo nedelju dana kasnije na praznik Vozdviženja Časnog Krsta, od Turaka nasilno proterane, grčke izbeglice iz Farase nakon mnogih iskušenja stižu u Pirejsku luku u Grčkoj.

Posle odslužene vojske 1949. godine, odlazi na Svetu Goru ali samo na kratko. Ponovo se na Sv. Goru vraća sledeće 1950. godine. Zamonašio se u manastiru Esfigmenu 1954. pod imenom Averkije. Iste godine napušta po blagoslovu napušta Esfigmen i prelazi u manastir Filotej gde postaje učenik oca Simeona, vrlinskog čoveka. Ime Pajsije dobija 1956. kada je postrižen u malu shimu. Godine 1962. je iz duhovnih razloga otišao na Sinaj u keliju Sv. Galaktiona, da bi se dve godine kasnije vratio na Sv. Goru u Ivironski Skit Sv. Arhangela.

Godine 1966. ozbiljno se razboleo i do kraja života imao probleme sa zdravljem.

Krajem 1967. odlazi u Katunakiju gde se nastanjuje u Ipatijevoj keliji koja pripada Manastiru Velika Lavra.

Sledeće 1968. godine starac Pajsije odlazi u manastir Stavronikita gde postaje učenik znamenitog ruskog podvižnika oca Tihona koji je živeo u keliji Časnog Krsta. Posle blaženog usnuća starca Tihona nastanjuje se u njegovoj keliji gde živi do 1979. godine kada prelazi u manastir Kutlumuš, tj. isposnicu ovog manastira po imenu Panaguda.

Godine 1988. starac Pajsije teško oboleva od raka. Poslednje dane provodi van Svete Gore u ženskom manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotiju. Ovom sestrinstvu starac je već godinama bio duhovni savetnik. U utorak 12. jula 1994. godine starac je smireno predao svoju dušu Bogu, kojeg je duboko voleo i kome je služio od malena. Podvigom osvećeno telo blaženopočivšeg starca počiva u manastiru Sv. Jovana Bogoslova u Surotijy, pored Soluna.



Starac Pajsije Svetogorac
"Duhovni zakoni"

Poglavlje knjige "Život starca Hadži-Georgija Atonskog"(1809-1886)

Budući da se kod nekih ljudi možda može pojaviti pitanje "zbog čega Bog dopušta da pravednici budu mučeni iskušenjima i klevetani, i to ljudi kao na primer čovek Božiji Hadži-Georgije - koji je bio jedna čista duša od malena?", pomislih da bi dobro bilo da napišem o tome ono što osećam.

Sasvim je prirodno da su sudovi Božiji za nas nepojamni kao bezdan, ali po mom mišljenju stvar može biti i u sledećem: Ako Bog ne bi dopustio da određeni pravednici budu oklevetani, kako bi onda mogli da ostanu prikriveni pravi krivci - oni koji svoj prestup ne mogu podneti zbog egoizma? Zemlja im je tesna, a demoni traže prliku da ih dovedu do očajanja, da sami sebi naude i time na sebe natovare osudu.

Velika ljubav Božija dopušta, međutim, da pravednici budu nepravedno optuženi i oklevetani da slabe duše ne bi bila izgubljene; no na kraju se istina ipak pokaže.

Znajući ovo nama, zaista, biva lakše da uvek imamo dobre misli kada čujemo da kolaju ružne priče o našim bližnjim i da se upitamo: "Da možda to ipak nije kleveta?" Time na prirodan način čak i istinski krivci bivaju utešeni, počinjući malo po malo da osećaju svoju krivicu; glas njihove savesti počne da im smeta i oni se popravljaju - ako imaju dobro nastrojenje. Kraće rečeno, ponekad Bog olakšava breme prestupnika tako što dozvoljava da snažni i pravedni budu oklevetani.

Prirodno, oni sa kojima se nepravedno postupa predstavljaju najljubljeniju decu Božiju. Sami za sebe, međutim, oni na to po mom shvatanju i ne pomišljaju. Oni, naprotiv, veruju da je moguće da su zbog nečega krivi kada ih je blagodat Božija napustila. Takvi mogu da budu u zatvorima i da se osećaju kao krivci, mučeni od strane sopstvene savesti i preplavljeni pokajanjem. Iako se sa njima postupa na očigledno nepravedan način, oni u svojim srcima imaju Hrista sa kojim se takođe tako postupalo i u zatvorima se osećaju kao da su u raju; jer gde je Hristos tu je raj.

Tako pravednici, imajući ovu plemenitu ljubav, ne očekuju nebesku platu za dobra dela koja čine bližnjima, jer su oni deca Božija i delaju ispunjeni sa "filotimo"* (objašnjenje ove reči po starcu Pajsiju na kraju teksta) u svojoj sopstvenoj kući koja je zapravo Crkva Hristova.

Ako bi ljudi promislili koliku dobrobit i večnu radost primaju njihove duše (radost koju već u ovom životu počinju da osećaju) kada učine makar i najmanje dobro bližnjim, oni bi molili bližnje da ovo prihvate i čak bi im bili za to zahvalni. Jer preobražaj koja se događa u duši i radost koju srce milostivog čoveka oseća dajući koricu hleba siročetu, ne može se kupiti ni od najboljeg kardiologa, makar mu platili vrećom punom dolara. Takvo ozarenje i radost osećaju duše hrišćana koji drže bdenja, mole se i poste. Ovo ne mogu sasvim da shvate ljudi koji jedu šta god požele i kad god požele, i piju vino i osvežavajuća pića.

Naravno, kao što rekoh, deca Božija ne čine ovo svesno nameravajući da time steknu Nebeske nagrade, ili pak duhovne radosti u ovom životu. Jer deca ne bivaju plaćena od svog Oca (Nebeskog), budući da im svo Očevo bogatstvo već pripada. Sasvim nešto različito predstavlja pitanje koje će božanske darove Bog blagoizvoleti da nam ponudi kao naš dobri Otac već u ovom životu i u večnosti.

Kao što su mnogi koji rade za platu najamnici, tako i mnogi koji izbegavaju greh to čine samo stoga da ne bi bili osuđeni, i isto, dakle, kao i prvi gledaju samo svoj lični interes. I to je, zaista, na neki način dobro delo, ali u njemu nema ničeg plemenitog, jer posle ogromne žrtve koju je Hristos podneo radi našeg iskupljenja mi ne bi trebalo iz "filotimo" da se obremo u paklu, da ga ne bismo ožalošćivali tugom koju će osećati zbog našeg stradanja. Ovo je ona vrsta ljubavi kakvu su imali Sv. Oci naše Crkve prema Hristu. Mnogi od nas, nažalost, imaju jednu inferiornu ljubav koja je ograničena potrebom da se izbegne kazna. Ovakva ljubav ide ruku pod ruku sa sa maloverjem; drugim rečima, mi uživamo u stvarima ovoga sveta samo do stepena na kojem osećamo da nećemo biti kažnjeni u ovom životu, isto tako pritom računajući da nećemo biti lišeni ni Raja.

Ako bi nam Hristos rekao: "Dečice moja, Raj je sada ispunjen i nemam mesto gde da vas smestim," neki od nas bi mu besramno odgovorili: "A zbog čega nam to nisi ranije rekao?" Drugi bi, opet, požurili da ne izgube ni jedan trenutak koji može da se iskoristi za uživanje i zabavljanje i verovatno više ne bi želeli ni da čuju za Hristu.

Deca Božija, međutim, koja u sebi imaju "filotimo", sa sveštenim strahom rekla bi Hristu: "Ne brini uopšte za nas, nama je dovoljno što znamo da je Raj ispunjen; to nam pruža takvu radost kao da smo i mi sami u Raju." Oni bi svoje duhovni podvig nastavili kao i ranije, osećajući "filotimo" prema Onome koga su i pre voleli čistom ljubavlju. A Hristos koji je sav ljubav useliće u njihova čista srca kao što je boravio i u Svetom Telu Prečiste Djeve.

Slučajevi kao što je to slučaj Hadži-Georgija su, naravno, veoma retki. Bog tada dopušta da krepki pravednik strada i nosi bremena slabih i onih koji su pravi krivci da bi na takav način pomogao svojim bližnjim. Upravo u ovakvim slučajevima možemo reći: "po Božijem dopuštenju," a ne kada mi pokleknuvši u borbi sa zlim neprijateljem za to "krivimo iskušenja". Drugim rečima, samo u prvom slučaju deluju duhovni zakoni. "Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se." (Luka 18:14) Ovo je, po mom mišljenju, zaista način na koji duhovni zakoni deluju. Što više uvis mi bacimo neku stvar, veće je ubrzanje kojom zemljina teža tu stvar privlači i ona se razbija (zakoni fizike). Što više neko biva uznesen veći će biti njegov pad, i shodno meri njegove gordosti on će biti "razbijen" - osim ako njegova gordost ne prevazilazi ljudske mere i dostiže gordost demona. U takvom slučaju čovek više ne podleže kriterijumima duhovnih zakona koji vladaju u ovom životu, već više onoj Apostolskoj reči: "Ali zli ljudi i opsjenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se"(2 Tim., 3:13)

Ako čovek, međutim, u samom početku primeti gordost gde se pomalja i skrušeno zamoli Boga za oproštaj, milostive Božije ruke takvoga sa radošću nežno prizemljuju i njegovo spuštanje [sa brda gordosti, prim. prev.] biva jedva primetno; on neće biti razbijen padom jer je njegovo srce već bilo slomljeno pokajanjem koje je prineo Bogu.

Isto biva i sa čovekom koji je nekoga pozledio nožem. Kada se takav iskreno i sa srdačnim bolom pokaje, Dobri Bog ne dopušta da on u sadašnjem životu zauzvrat kao pravednu kaznu primi ranjavanje nožem, jer je srce čoveka koji se kaje probodeno njegovom sopstvenom savešću koja ga muči i zbog koje on mnogo strada. Tada Bog kao Otac koji ljubi umesto noža daruje balsam Svoje Božanske utehe takvom ožalošćenom srcu.

Ako, ipak, iz dubokog "filotimo" čovek koji je grešio sam uporno traži od Boga da bude kažnjen za grešku koju mu je Bog već oprostio i zbog koje je on, pokajavši se, već bio izbavljen od dejstva duhovnih zakona, onda Bog uslišava molitvu koja se rađa iz njegovog "filotimo" u isto vreme pripremajući mu nepropadljive vence slave.

Svaki čovek koji ispunjava zapovesti Božije i traži od Boga da bude kažnjen za greh svojega brata ili da uzme na sebe bolest bližnjeg postaje sličan Hristu. Hristos je tada dirnut ovakvom plemenitom ljubavlju svoga deteta.

I zaista, osim toga što mu Bog daje blagodat da uzima na sebe grehe drugih, On takođe dopušta da ovaj čovek prolazi kroz različita iskušenja shodno njegovim usrdnim molbama. Istovremeno Bog za njega priprema dijamantski mučenički venac jer su ga mnogi ljudi osuđivali "sudeći po izgledu," misleći da ga Bog kažnjava za njegove grehe, dok je taj čovek zapravo postao svetlosni duhovni stub od čistog zlata i zbog svoje se ljubavi prema bližnjima upodobio Hristu.

Među sudovima Božijim - koji predstavljaju za nas nesaglediv bezdan - nalazimo i ovaj sličan onima koji srećemo kod Proroka i Svetih kao i u hiljadama drugih slučajeva; i što je čudnije od svega i sam Bog se menja kada se čovek promeni.

Dakle, duhovni zakoni razlikuju se od prirodnih zakona po tome što duhovni podrazumevaju sastradalnost i čovek tada ima posla sa svojim Tvorcem - Najmilostivijim Bogom.

Kada, na primer, nemirno dete priđe i pokaje se i oseti prekor sopstvene savesti, Otac njegov ga nežno i sa ljubavlju miluje i teši. Otac vaspitava svoju decu iz ljubavi i sa željom da dođu sebi i da priđu blizu Njega. Ne zbog prekraćivanja muka, ni zbog ovosvetske legalističke pravednosti, već iz božanske dobrote i uvek za dobrobit sve svoje dece. Tako da se sva spasu i naslede Njegovo Carstvo Nebesko.

Neka Dobri Bog delajući kao Bog, ne uzme u obzir naše roptanje; samo da se spase sav svet. Amin.

*Filotimo - grčki izraz. Starac Pajsije ovu reč shvata otprilike na ovaj način: pobožnošću prečišćena dobrota, lučezarna ljubav skrušenog čoveka koji je lišen sebeljublja, i čije je srce puno blagodarnosti prema Bogu i bližnjima; koji zbog svoje izuzetne duhovne osetljivosti želi da uzvrati i za najmanje dobročinstvo koje mu je bilo učinjeno.

Сачувана

Covek samo srcem dobro vidi.
Форум Православље
« послато: Фебруар 18, 2008, 14:01:04 »


 Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #1 послато: Март 01, 2008, 23:51:04 »

Budimo strpljivi u bolestima i iskušenjima da bismo od Boga dobili makar i malu "penziju". Ništa Bog ne dopušta ako iz toga neće izaći neko dobro.

Samo Svetim Pričešćem možemo odagnati vlast đavola nad nama. Video sam mnoge, psihički i fizički bolesne ljude kojima je bilo bolje posle Pričešća. Čovek kad dobije ljudsku krv biva zdraviji, zamislite šta se dešava kada dobije Božansku!

Zar je život pakao? I raj i pakao zavise od nas.

Ljudi bi mnogo puta govorili starcu Pajsiju:
Oče, ja pušim i ne mogu da prestanem
- Da li želiš da prestaneš da pušiš?
- Da, pokušavao sam mnogo puta da prestanem, ali nikada nisam uspeo.
- Onda neka bude tako! Od ovog trenutka nećeš više pušiti i Bog će ti pomoći.
Tada bi čovek, koga je mučila ova strast rekao:
- Možda, starče...
Starac Pajsije bi ga prekinuo i pre nego što bi bio u stanju da završi rečenicu i rekao oštrim, ali poverljivim tonom:
- Nema "možda", to je gotovo! Nemoj se saglašavati sa pomislima koje ti govore da možda nećeš uspeti u tome.
isticao je kako smo slobodni i nezavisni. Ako našim životima upravlja strast onda je to zato jer sami na to pristajemo. Ako ostanemo robovi neke strasti to se događa zato što želimo da budemo njeni robovi
Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #2 послато: Март 01, 2008, 23:52:19 »

Monahinja: Starče, ja imam kameno srce i ne ljubim Hrista
Starac: To ti govori tvoja pomisao. Da li ti je to rekao starac, ili starica? Ne. To govori tvoja pomisao. Ljubav postoji. Živite prosto i bez posebnog rasuđivanja, kao detence uz oca. Vera bez mnogo rasuđivanja stvara čuda. Um pravi prepreku blagodati Božijoj i čudu.

Razgovarajte s Bogom, jer ništa nije slađe od toga.

Neko je upitao starca:
- Šta je sa tvojim očima? Nosiš naočare?
- Ne mari - odgovorio je starac - Sve će ovda ostati. I oči, i naočare, i jetra i pluća.

Bogu se služi, o Njemu se ne uči.

Blagodat Božija nije cisterna iz koje voda vremenom nestaje, nego je to neiscrpni istočnik

Bog ne dopušta iskušenja iz kojih ne bi proisteklo nešto dobro

Iskušenjima koje dopusta Bog nas priprema za Svoje Nebesko Carstvo, da bismo u rukama imali pasoš iskušenja

Kada bismo znali kolika je korist od bolesti ne bismo nikada poželeli da ozdravimo da bismo zauzeli bolje mesto u raju
Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #3 послато: Март 01, 2008, 23:54:14 »

Bog nam šalje blagoslove da bi nam podario Raj. On ih šalje svakom čoveku. Na žalost, mi propuštamo povoljno vreme. Ukoliko možete radosno i sa slavoslovljem da dočekate iskušenja shvatajući njihov duboki smisao, utoliko ćete i u ovom svetu zadobiti mir.

Neko je starca Pajsija upitao zašto Bog nekim ljudima šalje brojna iskušenja, a nekima ne. Mnogi se na to žale. Otac Pajsije je odgovorio: "Boga ne zanima ovaj život, Njega zanima onaj drugi... ... ... srećni su oni koji će biti opravdani u drugom životu.

Kad neko boluje, on može da razume i bol drugoga. bog nam šalje bolest da bismo platili dug i sakupili sebi blago.

oplakivaću svoje grehe nadajući se u ljubav Božiju - tako može. međutim, da ih oplakujem zato što tako hoće đavo? To neću dozvoliti! Veoma često se dešava da đavo baci čoveka u najdublje očajanje i da izađe kao pobednik. Neka se to ne dogodi. Živite prosto, kao deca u naručju svoga oca. Predavanje Bogu podrazumeva neprestanu molitvu koja donosi dobre plodove. Očajanje dolazi od đavola.

Kad razgovara s Bogom duša se ne zamara. Molitva daje predah. Ko živi srcem odmara se, a ko živi umom - zamara.
Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #4 послато: Март 01, 2008, 23:55:58 »

Neki kažu da čovek, kada se moli, mora upraviti um na ikonu ili tekst. To nije tačno. Niti u ikonu niti u tekst. Neka um usmeri na svoju ogrehovljenost, ali sa rasuđivanjem, jer đavo često može da naškodi u tome. On govori čoveku: "ti si grešan", da bi ga rasejao. Čovek mora kratko odgovoriti onim što je u njegovom interesu. Ja kažem da sam grešan onda kada ja hoću to da kažem, a ne kada hoće đavo, jer je cilj đavola da me baci u očajanje

Kad se moliš trebalo bi da se osećaš kao dete u materinskom naručju. Kako se oseća detence u majčinom naručju? Mi ne možemo to da razumemo. Tek kada neko oseti prisustvo Božije i kad se oseti kao nerazumno detence, može to da shvati

Kada tražimo rešenje za svoje ovozemaljske probleme Bog sluša ali stvara privid da ne sluša. To se događa zato što nam rešenje svih naših problema ne bi bilo od koristi jer gubimo blago na nebesima, koje narasta nezavisno od toga rešavaju li se naši žitejski problemi.
« Последња измена: Март 01, 2008, 23:58:49 GORAN » Сачувана
Огњен
Искусни форумаш
Sr. Member
***
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 438


Само Слога Србина Спашава


« Одговор #5 послато: Март 02, 2008, 00:53:21 »

http://www.esnips.com/web/StaracPajsije
Сачувана

Припадати народу Божијем значи имати највеће звање на земљи, пошто нема ничег узвишенијег него припадати народу који је Сам Бог изабрао у Христу, и поставио га да Му служи.
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #6 послато: Март 05, 2008, 13:37:56 »

     - Starče, kada vidimo da se neko ne ponaša kako treba, da li to da mu kažemo?
     - Zavisi od toga kakav je čovek u pitanju. U naše vreme potrebno je mnogo rasudljivosti u božanskog prosvetljenja. Nije tako jednostavno odgovoriti na tvoje pitanje. Primetio sam da u svakom slučaju postoji petsto podslučajeva. Ima ljudi koji mogu da se isprave, a ima i takvih koji se ne daju ispraviti, koji će na jednu našu primedbu reagovati negativno. Ako čačneš egoističnog čoveka, on će izrazito loše da reaguje. I mada on često shvata da nije u pravu, neće da popusti - zbog egoizma. I kada ono što nas pokreće (na brigu za bližnje) nije besprekorno, odnosno kada u toj našoj brizi ima i gordosti, i kad ljubav nije čista, to kod bližnjeg izaziva još burniju reakciju.
     Kada izobličimo nekoga iz ljubavi, sa sastradavanjem, tada se nezavisno od toga da li on oseća našu ljubav ili ne, u njegovom srcu nešto menja, jer smo mi bili pokrenuti čistom ljubavlju. A kada izobličimo nekoga bez ljubavi, i to uz ostrašćenost, on će postati poput zveri, jer od sudara naše zlobe sa njegovim egoizmom sevaju varnice - baš kao kad čelik u upaljaču udari u kremen. Kada mi iz ljubavi trpimo brata on to oseća. I našu zlobu on isto tako oseća, čak i ako se ona ne ispoljava, već ostaje (prikrivena) u nama, jer naša zloba u njemu izaziva nemir. Tako i đavo, čak i kada se pojavi kao anđeo svetlosti, donosi nemir, dok pravi anđeo donosi blagu, neizrecivu radost.


"Duhovno buđenje"
« Последња измена: Март 05, 2008, 13:40:06 GORAN » Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #7 послато: Март 05, 2008, 14:13:37 »

"Veruj mi, brate, da u naše vreme ne oskudevamo u teorijama. Napisano je mnogo, čak isuviše. Tu temu su analizirali nadareni bogoslovi - sveštenici i mirjani. Međutim, u pogledu prakse, po tim pitanjima ne postoji saglasnost. To mnoštvo različitih mišljenja ne samo da ne pruža suštinsku pomoć nego, naprotiv, silno komplikuje stvar i truje život onih koji su u braku. Stoga je naročito potrebno osluškivati utešiteljski glas Crkve koji uglavnom govori kroz duhovnike. Isto tako, potrebno je čitati članke i knjige koje nude odgovarajuće rešenje za svaki pojedini slučaj. Treba primetiti da jedan isti problem za različite bračne parove ne dopušta jedno isto rešenje ili, bolje rečeno, postoji mnogo načina da se on reši."

"Kod mnogih se stvara utisak da brak znači samo telesnu nasladu i ništa sem toga. Takvi ljudi se prema porodičnim ljudima odnose sa izvesnim prezirom. Njihovo ponašanje izaziva strašne potrese u duši porodičnog čoveka, koji je dužan da nosi i taj krst duhovnog mučeništva. U braku je nedopušteno da se lakomisleno govori o zabrani telesnih naslada. Ne želim time da kažem da su porodični ljudi nezasiti i neuzdržani. Oni poseduju duhovnu kočnicu i uzdržavaju se. Međutim, njima nije lako da govore o dodatnom uzdržavanju, koje bi moglo da potraje godinama. U takvom slučaju počećemo da tražimo nešto sa strane, izvan braka. To shvata i ispod toga bi mogla da se potpiše većina porodičnih ljudi, koji su često izloženi snažnijim iskušenjima nego monasi. Smatram da će razborit hrišćanin postaviti dobar početak ukoliko se bude pridržavao uzdržanja tokom posta. To će mu mnogo pomoći u duhovnom životu"

"Nagrada braka je rađanje dece. Međutim, postoje i parovi kod kojih je to nemoguće. Ko može da razreši mučno pitanje koje se pojavljuje kod tih ljudi: mogu li oni imati bračne odnose ili ne mogu? Zar ne bi trebalo da se u braku ponašaju kao bezbračni? Meni je veoma teško da prihvatim tako ekstremne stavove. Na kraju krajeva, uviđam da to ne može da ispuni velika većina oženjenih."

"Nemoguće je da tančine bračnog života uređuje neko treći. Obaveštavanje prijatelja dopušta da se izbegnu tragične ili komične situacije. Međutim, nedopustiva je težnja nekih da daju savete onda kada ih niko od njih ne traži. Ovde dolazi do jedne uobičajene greške: svima se daje jedan isti savet i pri tom se zaboravlja da u svetu ne postoje dva istovetna čoveka sa istovetnim karakterima i istovetnim potrebama."

"postoji mnogo verujućih parova koji dolaze u neopisivo teške situacije jer još nisu našli čoveka-duhovnika koji bi ih razumeo i podržao. Oni se doslovno iscrpljuju i često padaju u potpuno očajanje"
Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #8 послато: Март 05, 2008, 14:15:25 »

"Postavljaš mi pitanje o supružanskim odnosima oženjenih sveštenika a takođe i mirjana. Zašto Sveti Oci ne daju potpuno precizna određenja? To znači da postoji i nešto neodređeno, jer ne mogu svi ljudi živeti po istom kalupu. Sveti Oci su mnogo toga prepustili našem rasuđivanju, staranju, duhovnom osećanju i mogućnostima svakoga od nas."

"Cilj je da se svako podvizava s rasuđivanjem i brižljivošću, u skladu sa svojim duhovnim snagama.
U početku, naravno, smeta mladost, ali tokom vremena telo slabi a duh se ukrepljuje, tako da čak i oženjeni počinju po malo da okušaju božansku nasladu. Tad se ljudi prirodnim putem udaljuju od telesne naslade, koja u njihovim očima postaje ništavna. Tako se podvizavaju oženjeni i dolaze u raj mirnim putem sa krivinama, dok monasi tamo stižu uspinjući se po stenama i verući se po vrhovima
Moraš imati u vidu da problem nije samo tvoj i da nemaš prava da uređuješ sve sam, nego isključivo uz uzajamnu saglasnost, kako zapoveda i apostol Pavle. Kad se to dogodi uz uzajamnu saglasnost, opet je potrebna molitva. Snažan mora da se postavi u položaj slabog. Često se dešava sledeće: jedna strana pristane ( na uzdržanje ) da ne bi ražalostila drugu, ali zato iznutra strada

Od velikog je značaja da su supružnici slični po telesnom sastavu. Kad je jedno slabo i krotko a drugo živahno, potrebno je da se snažnije žrtvuje zbog bolešljivog. Bolesno će uz njegovu pomoć postepeno ozdraviti, a kad je oboje zdravo, mogu da krenu napred.
Kao što sam rekao u početku, za osvećenje oženjenog potrebni su podvig, brižljivost i rasuđivanje. Prema tome, ako ovoj temi ne pristupamo na duhovan način, mogli bismo da pomislimo da oženjenima nije potrebno da se mnogo podvizavaju. Smatram da je neispravno ženiti se samo zato da bi čovek jeo, spavao i imao telesnu nasladu, jer je sve to telesno, a čovek nije samo telo nego i duh. Telo treba da pomaže osvećenju duše, a ne njenom uništenju.
Bog poznaje svačiji podvig i snagu koju mu je dao, pa će saglasno tome tražiti i odgovor. Ja sve njih podjednako volim i radujem se usrdnim podvižnicima. Samo da ne vrše zločinačke abortuse i ostalo.
Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #9 послато: Март 05, 2008, 17:22:16 »

     - Starče, kada nešto što kažemo prouzrokuje negativnu reakciju, znači li to da smo pošli od egoizma?
     - Ima tu mnogo nesporazuma, jedan shvata ovako, onaj drugi onako. Pre svega ispitajmo sebe: "Zašto hoću to da kažem? Od čega polazim? Da li sastradavam sa bližnjim, ili hoću da kažem to da bi izgledalo da sam dobar, da bih se pokazao?" Ako se čovek očisti (od strasti) bilo da se ljuti, bilo da viče, bilo da stavlja primedbe, ono što ga na to pokreće uvek je čisto. Tada sve ide svojim tokom, jer deluje sa rasuđivanjem. Rasuđivanje je očišćenje, božansko prosvećenje, duhovna bistrina. I gde bi tu bilo mesta za egoizam? A kad je ono što nas pokreće čisto, tada je čovekovo srce spokojno. Na taj način moći ćete da uvidite da li je vaše delanje dobro.
     - Vi često ne shvatate da razgovor vodite u direktorskom tonu: "to treba činiti tako-i-tako". Potkrada se egoizam, i okrećete bližnjeg protiv sebe. Ako je ono što nas pokreće besprekorno čisto, a tu je i smirenje, primedba će pomoći čoveku. A u suprotnom, potkrada se egoizam i donosi naopake rezultate. Izbacite svoje "ja", svoj egoizam, iz svega što činite. Tako ćete uvek biti podstaknute besprekorno čistim namerama. Nerasudljivo ponašanje u većini slučajeva donosi veće zlo od ponašanja ludaka, koji još i imaju neko opravdanje kada razbijaju (i svoje i tuđe) glave. Jer oni koji nisu rasudljivi, svojim oštrim rečima ranjavaju osetljive duše i bacaju ih u očajanje, nanoseći im time smrtonosne rane.
     Postoje i takvi koji se prema svima ophode na isti način. Ali ne možemo u jedan naprstak da stavimo onoliko koliko možemo u jedno bure. Ili da natovarimo vola koliko i konja. Vo služi da vuče plug; ne ide da ga osamarimo i natovarimo. Isto tako je pogrešno na konja staviti plug, jer konj služi da nosi teret. Jedan je za jedno, drugi je za drugo. Ne pokušavajte da čitav svet uglavite u svoj kalup. Svako ima nešto svoje. I ako to neće izazvati nešto loše, možemo ponekad i da zažmurimo pred nečim. Kada bi svi mogli da se dovedu u poredak još u ovom životu, onda ne bi postojao besporedak, i već ovde bi bio Raj. Zato ne gajimo nerazumne zahteve prema drugima.


"Duhovno buđenje"
« Последња измена: Март 05, 2008, 17:24:49 GORAN » Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #10 послато: Март 21, 2008, 18:33:19 »

Danas je greh postao moda. Vidi, mi smo pravoslavan narod, a kakvi smo! Kakvi li su, tek, drugi! Zlo je u tome što bi grešni ljudi smatrali poremećenim nekog ko ne sledi tok vremena, ko ne greši, ko je pobožan, jer je greh postao moda. Ovakvi ljudi smatraju uvredom kada neko ne greši, a greh smatraju napretkom. To je najgore od svega. Kada bi današnji ljudi koji žive u grehu barem uvideli to, Bog bi se smilovao na njih. Ali oni opravdavaju ono što se ne da opravdati, i hvale greh. To je najveća hula na Duha Svetog; greh drže za napredak, a ono što je moralno smatraju nazadnim. Zato više vrede oni koji se bore u svetu, čuvajući čistotu življenja.
Nekada, ako je neko bio poremećen ili pijan, stideo se da izađe na trg, jer bi ga prezreli. Ili pak, neka žena koja je sišla sa pravog puta, nije smela da izađe napolje. I to je, na neki način, bila kočnica. Danas, ako je neko ispravan, ako neka devojka, na primer, živi pobožno, za nju će reći: "Bre, gde ova živi!" Ali, i  uopšte, ako su siroti ljudi i padali u grehe, osećali su svoju grešnost, savijali su malo svoje glavice i nisu se podsmevali onome ko je živeo duhovno. Baš naprotiv, ponosili su se njime. Sada niti osećaju krivicu, niti ima poštovanja. Sve je izjednačeno. Ako neko ne živi svetski, podsmevaju mu se.
« Последња измена: Март 21, 2008, 18:36:25 GORAN » Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #11 послато: Март 30, 2008, 16:51:10 »

     Kada vidimo nešto loše, treba to da pokrijemo, a ne da svima razglasimo. Nije dobro da drugi znaju za nečije moralne padove. Zamislimo da se nasred ulice nalazi neka nečistota. Blagorazuman čovek, tuda prolazeći, pokriće je nečim da ne bi u drugim ljudima izazvala gađenje. A nerazuman čovek, umesto da pokrije nečistotu, počeće da čačka po njoj i da još više širi smrad. Tako i mi samo stvaramo veće zlo, kada bez rasuđivanja objavljujemo grehe svojih bližnjih.

     Ono jevanđelsko: Kaži Crkvi (Mt. 18,17 ), ne znači da sve treba da postane javno, jer danas Crkva ne obuhvata sve ljude. Crkvu čine vernici koji žive onako kako to Hristos želi, a ne oni koji se bore protiv Crkve. Prvih godina hrišćanstva, kada je ispovest bila javna, pred svim članovima Crkve, ovo: Kaži Crkvi, imalo je bukvalni smisao. Ali u današnje vreme, kada je retkost naći porodicu koja se ispoveda kod jednog duhovnika, ne treba dopustiti đavolu da nas prevari time: Kaži Crkvi. Jer kada širimo glasine o jednom, na primer, moralnom padu, mi to saopštavamo i neprijateljima Crkve, i dajemo im povod da ustanu protiv nje. Tako se koleba vera slabih duša.


( Duhovno buđenje, str. 70. )
Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #12 послато: Март 30, 2008, 17:19:39 »

Hrišćanin ne treba da bude fanatik, već da ima ljubav prema svima. Onaj ko bez rasuđivanja razbacuje reči, pa makar bile i ispravne, ipak čini zlo. Poznavao sam jednog pisca. Bio je blagočestiv, ali je sa mirjanima govorio grubo, dotičući se dubina njihovih duša, i potresajući ih. Jednom mi reče: "Na nekom skupu rekao sam jednoj gospođi to-i-to". ALI NAČIN NA KOJI JOJ JE TO REKAO, NJU JE POTPUNO OSAKATIO. Izobličio ju je pred svima. Rekao sam mu: "pazi, ti drugima pleteš zlatne vence sa dijamantima, ali time kako ih bacaš, razbijaš im glave - ne samo one bolešljive, već i zdrave." Ne kamenujmo ljude... na "hrišćanski način". Onaj ko pred drugima izobličava nekoga ko je pogrešio, ili ostrašćeno govori o nekome, nije pokrenut Duhom Božijim, već jednim drugim duhom. Crkva deluje posredstvom ljubavi, a ne onako kako to čine pravnici. Crkva na sve gleda sa dugotrpljenjem i trudi se da pomogne svakome, ma šta da je učinio, ma koliko grešan bio.

str. 82.
Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #13 послато: Март 30, 2008, 17:33:41 »

Vidim da je nekim ljudima svojstvena jedna čudna logika. Njihova pobožnost je u redu. U redu je i njihovo nastrojenje prema dobru, ali je uz sve to potrebno i duhovno rasuđivanje i širina, kako uskogrudost i tvrdoglavost ne bi postale saputnici pobožnosti. Suština je u tome da čovek stekne takvo duhovno stanje u kome može da ima duhovno rasuđivanje. U suprotnom ostaje na slovu zakona a SLOVO ZAKONA UBIJA. Smiren čovek se nikada ne postavlja kao učitelj. On sluša druge, a kada se od njega traži da kaže šta misli, on govori smireno. Nikada ne govori: "Ja", već:"Pomisao mi govori", ili: "Oci su rekli". Odnosno, govori kao učenik. Onaj ko misli da je sposoban da ispravi druge, ima u sebi mnogo egoizma.

str. 83.
Сачувана
GORAN
Sr. Member
****
Ван мреже Ван мреже

Поруке: 544


« Одговор #14 послато: Мај 21, 2008, 15:54:07 »

- Зашто се, старче, бракови разводе?
- Људи се, чедо моје, разилазе због свог сладострашћа и егоизма. Ни због чега другог. Све остале своје разлоге проналазе касније, како би оправдали сами себе.

---

Са најмањим ђаволом ни најбољи адвокати не могу да изађу на крај.

---

Ми данас поседујемо тежњу да све морамо да разумемо, све да сазнамо. У својим кућама имамо велике библиотеке, у прсте знамо Добротољубље, али ништа од делања.

---

Свет се сада бави свим другим темама, осим самим собом... Ђаво, видите, започиње посао, свакоме даје рукодеље.

---

Када исправим самога себе, исправља се један део Цркве, а онда можемо да се споразумемо.
Сачувана
Странице: [1] 2   Иди горе
  Штампај  
 
Пребаци се на:  


Иди горе




Приватност Vesti dana Radio stanice uživo, tekstovi pesama
Покреће MySQL Покреће PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2006-2009, Simple Machines

Исправан XHTML 1.0! Исправан CSS! Dilber MC Theme by HarzeM
arhangel Mihailo
ПРАВОСЛАВНИ ЗАПИСИ И ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА

Уметник и грех
Уметник је радио слику,на којој је требало представити анђела.За модел изабере једног младића прекрасне лепоте.Кад је слика била готова,многи су долазили да се диве лику анђела и налазили да он у потпуности одговара нашој представи о анђелима.Али уметник је зажелео да поред анђела наслика и ђавола,као сушту противност.Но одговарајући модел никако да нађе.Пуних десет година тражио је и најзад га нашао међу затвореницима.Боље супротности анђелу није могуће замислити.Али како се уметник силно изненадио, кад је сазнао да је овај затвореник био исти онај дечак,који му је раније послужио као модел анђела!Шта га је тако нагрдило и унаказило?Грех.Био велики или мали, грех оставља свој печат на нашем лицу. (Златоуст)

Тражио сам
Тражио сам Снагу.И Бог ми је дао Потешкоће које су ме оснажиле.Тражио сам Мудрост.И Бог ми је дао Проблеме које је требало решити.Тражио сам Богатство.И Бог ми је дао Мозак и Тело да могу радити.Тражио сам Храброст.И Бог ми је дао Препреке које је требало свладати.Тражио сам Љубав.И Бог ми је дао Људе којима је требало помоћи.Тражио сам Услуге.И Бог ми је дао Прилике.Нисам добио ништа од оног што сам тражио,али добио сам све што ми је требало.
brojanica
Поуке
Пре него што паднемо у грех,демони нам говоре да је Бог човекољубив.

Многи од нас називају себе грешнима,а можда се одиста и сматрају таквима.Но,тек трпљење увреда показује какво је срце.

Куд год идеш,увек имај Бога пред очима,ма шта да радиш имај потврду у Светом Писму,и не напуштај брзо место на коме живиш.Сачувај ове три заповести и спашћеш се.

Ми нисмо јачи од Сампсона,ни мудрији од Соломона,ни разумнији од блаженог Давида, нити волимо више Бога од апостола Петра.Стога,не треба да се уздамо у себе.Јер,Свето Писмо каже да ће онај који се узда у себе пасти страшним падом.

Не слушај савете људи који себи угађају,који су себе учинили робовима стомака и телесних страсти.

Нека твоја рука не буде испружена ради узимања,већ нека радије буде испружена ради давања.

Границе између Православља и јереси су исписане крвљу.

Живи у миру не само са својим пријатељима,већ и са својим непријатељима,али само са својим личним непријатељима,не и са непријатељима Божијим.

Као чисто платно даје се слобода људима; када је људи упрљају,морају је прати сузама и крвљу.Јер слобода или је чиста или никаква.Или Златна Слобода,нераздвојна од Часног Крста,или никаква.

Као што се разбојници крију по скровитим местима да би оробили пролазника,тако се и ђаво крије у задовољствима да би савладао нашу душу.

pojanje

Певница на Фејсбуку
Hire a WordPress Expert Developer